The New World Order

Нови Светски Поредак

ЖИВОТ

Сазнао сам све
Што нико не може
Чак ни замислити
Одмерио пуно пута
Живот што тежине нема
Могу да умрем
Осмехујући се
Замислите
Последњих пар минута
Сами у вртлогу
У овој песми
Ништа немате
Осим судбине
Седите на прагу
Мајчине утробе
Заувек напољу
Убијате време
И обрнуто
Сећам се тебе
Процветалих ноћи
Кад све будно
Морало је бити
Убрао сам букет оргазама
Што у твојој башти изникли су.

УМЕТНОСТ

Одједном устанем, изађем из собе, оставим компјутер, скице, нацрте, рукописе. Нека се сналазе сами са собом. Нека сазревају без моје помоћи, нека ме се зажеле. Ја одох да се наприродим.

У дворишту зелено. Трава, усамљена јабука са крошњом која дели хоризонт на непрецизне линије, које само природа може савршено да изведе. Боље од сваког уметника и компјутера. Танка је нит између крошње моје јабуке и неба. То је само мамац за птице које препознају ово дрво као своје. Такве птице су са слухом и зову их птице певачице.

Поглед ми са крошње паде поред моје ноге. У трави гледам једног обичног пужа и дивим се сазнању да ћу га нацртати на папир. Осећам да нам је обома уметност блиска и срећан сам што у таквим тренуцима волим уметност, толико, да осећам блискост са тим малим слузавим створењем. Радујем се што у њему проналазим себе. На начин уметника одужујемо се један другом.

ЖЕЉА

Тренутак среће
Делић истине
Срце које говори
Топлину речи
У гласу живот
Жеље немирне
Себе у теби
Мисли ме одводе
Из дела разума
У безизлазност
Другог дела
Без тебе.

Сећам се твога имена
Када си у моју песму ступила
Моје чело се жарило
Био сам твој круг
На небу кугла сунца
Из које љубавну енергију црпиш!

DRUNK

I wave these days
mixed without the hope
I don’t expect anybody
Anybody doesn’t expect me
In the escape
I lost my wings
Pressed down
By the force of earth’s gravitation
At the table tied
With the glass I am looking for
Lost stars
The new ones aren’t
lighting there
I am falling down
In my empty days
I learn to get up!

ОПИЈЕН

Лелујам ових дана
Опијен без наде
Не очекујем никог
Нико мене не чека
У бекству
Изгубио сам крила
Притиснут
Силом земљине теже
За столом везан
Чашом тражим
Изгубљене звезде
Нема нових
Да сјаје
Падам
У моје празне дане
Учим да устанем!?

ЈУТРО

После пенушаве ноћи
Моје тело
Расклимана играчка
Там-там у глави
Радио вести
Временска прогноза
Облачно пада киша
Права јесења
У општем сивилу
Само један
Добро прикривен
Ружичасти облак
Као комад сланине
У тигању јаје на око
Са ликом сунца
Најављује нови дан.

ЉУБАВ

Да ли је нестала Љубав
У концентричним круговима
Унутар себе Тражи
Неће да моли
Нема права
Осмехом ублажи
Све што уради
Лаже све
Око себе
Гњави тугом
Жалопојкама
Све скрнави
Што има у генима
Потискује све
Што је свето
Брише векове постојања
Уздише
Остаје на томе
Свима показује
Ране
Снове које сања
Булазни
Са собом сама
До лудила
Крунише ћутњом
Сво залагање
За ново постојање
Да ли ће икада
Остати доследна себи
Мученица
Између земље и неба
Сна и јаве
У међупростору лебди
Кругове концентричне
Око себе створи
Сва уздрхти
Истопи се
За своје спасење!

МИСАО

Одлазите
Из моје главе
Ставићу вас
На хартију
Зид
Салвету
На тоалет папир
Исписаћу вас
Да не живите
Где вам место
Више није
Избацујем вас
У нереду
Збрци
Не бих ли вас
Уобличио
Створио
Са мало мастила
На хартију
Тихо долази
Жена мојих снова
Ко си ти
Желим да те питам
Док на обали стојиш
Ветар ти мрси косу
Да ли је то туга
Што у очима ти читам
Лепото мисли
Љубави моје достојна
У даљину гледаш
Птице
Облаке
Празнину
Шта је живот
Одлазиш
Из моје главе
На бели папир
Окренула се ниси
Ти си само
Мисао.

МАЧКИЦА

Мазну умиљату мачкицу
Чедна девојка глади
Притиска домаћу мацу
Уздрхталим коленима
Пожудне бутине притискају
Мачкица мазно препредено преде
Не мисли ништа блудно
Канџе су јој увучене
Мачкица преде у грлу
Девојка у међуножју
Паук преде мрежу у углу собе
Никако као мачкица и девојка
Девојка и мачкица саме
У соби мртва природа
Без речи се мазе
Не знају када ће им досадити
Планета се не окреће
Стала је посматра предење
Мачкица и девојка сједињене
Не знају која је којој замка
Време је стало
Посматрајући девојку и мачкицу
У оргазму плиме и осеке
Заплетене у љубави запредене
Преду мачкица и девојка
У себе саме заљубљене
Уздрхталим девојачким бедрима
Баладу и романсу страсну сузбијају.

ДOMOВИНА

(Пролог)

Лута без циља, пролазник му комад хлеба даде и оде. У грлу суви хлеб му засто, воде му треба. Охоли клинци чашу испред њега просуше. Странци и он њима стран, пролазе код њега у свим правцима, као да га прате. Од параноичног страха се не окреће!               

Магла над градом, без љубави за њега. У срцу бразготине, дубоке без крви. У венама му отров. Туђим језиком у туђој земљи, туђа река, мост над ријеком, он испод моста, осећа као да се све руши у балканској души.

Овде ништа нема, иза њега понор вапе. Испред магла и живот који протиче. Хоће да ноћ буде дан, да је данас већ сутра и заборави заборав. Трже га жагор и долазак воза. У тунелу тама, у руци грчевито стеже карту у једном правцу. У даљини назире трачак светлости!?

(Eпилог)

Дошао је из далека, из света, вратио се дому свом. На крају села, насред поља стоји оронула стара кућа његових почивших родитеља.

Гледа је сетно. Сећа се ластавичијег гнезда у стрехи. Одавно не шушти лишће сасушене крушке. Улази у дом, навиру заборављене слике детињства. Издужене сенке око огњишта, мирис свијежег хлеба осијећа свим чулима. У мемљивости некадашњег дома одјекује смех сестара и браће. Сећа се брижних лица мајке и оца.              

Затворених очију гледа у небески свод звездама устрептао. Види овце на ливади изнад дома. Чује фруле пастира и лавеж веселог жуће. Старац отвори очи, ветар фијуче, стари кров скршен пашће. Врата се уз лупу отварају, нестају визије. Сећања киша јесења брише. Био је ово некад дом, сада није више!

РЕКВИЈЕМ

Опијен полуопијен
Увек до пола
Јесте ли икада
Пробали домаћу
Са Моцартовим
Реквијемом
Тонови струје венама
Жмарци пролазе
Кроз главу
Таласају океани
Осећам слободу
Једини сам морнар
И капетан на броду
Сам
Ветрови
Будите милостиви!

Није од вина крв пијана
Ниси стварна одалиска
Ти коју мисли песмом слуте
Као фантазију у освит јутра
Твоје око тражио сам
Срећним губилиштем у оку твом!

САН

У ноћи
Чујеш мој глас
Ти спаваш
Сниваш слатки сан
Неког сањаш
Не знаш ког
Тако си сама
Ја сам у близини
Врло радо
Помогао бих ти
Зовем те
Да ли знаш
Шта сам хтео
Препознала ме ниси
Још ниси спремна
Не знаш ко сам?!

САМ

У ноћи
Скривен лик
Кроз колут дима
Тонем
У мир
Нестајем
У мој свет
Ништа
Што желим
Није ту
Чујем Неми крик
Наговештава
Да нисам сам
Од самоће
Уморан
Слушам
Како тече река
Долази и одлази
То је знак
Да ће доћи
Нови дан
Са сетом
Чекам ноћ!

СВЕТЛОСТ

Тешко подносим страхове око себе и посебно оне у себи. У глуво доба ноћи будим се и страх ме је склопити очи и предати се тами у унутрашњост себе, слушати одјеке своје празнине и ослушкивати ехо тишине. Тргнем се, уплашен од успаваног себе, непознатог у себи, још неистраженог. Вежбом се све постиже, подсећало ме је то на роњење, удахнем ваздух и зароним у дубину. Често склапам очи и лутам по себи.

Раније сам ретко када остајао дуго у тами испитујући дубину своје празнине.

Врло брзо сам отварао очи тражећи светлост и поново се враћао остајући у себи онолико колико су ми светлосне залихе трајале. Временом сам остајао све дуже и зора је полако почела да свиће дубоко у мени. Међутим, светлости још увек није било довољно. Вежбао сам, узимајући светлост и враћао се у себе, упознавајући и најтамније кутке своје дубине.

Јутро је неумољиво на помолу! Моја унутрашњост је још увек неприпремљена  на толику светлост. Страхова је све мање. Светлости у мени све више. Роњење све дубље. Светлост се шири у мени. Упознајем се све више, припремам своју унутрашњост на дан!

СЕЋАЊЕ

И онда када прође време
Појавићу се
Када замирише дан
Осетићу га
Доћи ћу у трену
Застаћу
У времену
Живећу у њему
Сећати се
Опијен срећом
Која ме довела
На праг сећања.

КРУГ

У њеној пратњи
Крећем се
Лагано
Брже
Стазом трновитом
Од кошмарне јаве
Она и ја
Посматрамо
Залазак сунца
Шетамо
У летњој ноћи
Размишљамо
Испијени пелин
Тужно
Наше срце греје
Године пролазе
Мисли нам бледе
Питамо себе
Шта нам то живот
Пружа
Узима
Даје
Мало љубави
Пуно горчине
У истом кругу
Окрећемо се
Као на рингишпилу
Сенка и ја!

IN MEMORIAM

Да ли си нашао себе? Био си изгубљен негде далеко, негде у свом завичају. Од оних дана када си био у пуној снази провинцијског боема. Изгледа, да си тражећи себе, проналазио само страх од неналажења. Чини ми се да на том путу ниси проналазио место, где би могао бити. Остао је само одјек твојих покушаја да пронађеш било какав траг и оставиш га, како би указивао на твоје присуство.

Пронашао си ме сасвим случајно, као песник који већ дуже времена није успевао да искаже по коју хранљиву мисао. Знао си!? Али си веровао! Или се можда варам? Био је то поздрав пријатеља, који је осећао да је већ сасвим разграбљен. У својој немоћи оставио си времену да чува сећање.

Колико је времена потребно да пронађеш и окупиш сваки делић себе? Надам се да си успео и да је стигла прва потврда да си се пронашао и да ниси заборављен!

ВРЕМЕ

Стигла је јесен
Мој бег
Затвара прозор
Тамо
Где умире светло
Из зидова
Извире тишина
У очима одрон
Ледених кристала
Проклињу време
Што све отима
Руке
Несвесно пале ватру
Осветљава и греје
Мрачну собу
Заборава.

ПРОШЛОСТ

Дотакао сам прошлост
Остао празних руку
Седећи на камену
Мокром од кише
Која је падала
Прошле ноћи
Тог јутра
Једна уморна птица
Угинула је од жеђи
На извору живота
Посматрајући реку
Са мог рамена.

ПОБРАТИМ

Тишина
Побратим
Кључ
Црна рупа
Одазива се
Свемир у мени
Распео ме
Између понора
И врха света
Прсти
Притискају
Слепоочнице
Она ме вуче
Са висина
Тишина
Побратим
Кључ
У мом мозгу
Њему сам
Непотребан!

ПЕСМА СЛАВУЈА

Слушам реку која тече
Како ветар шуми
Лишће шапуће
Чујем песму
Слушам музику
Гледам у небо
Осећам ритам
Тајну скривену
У срцу
Заљубљен
Осећам љубав
Која ми отвара душу
У освит јутра
Чујем певање славуја
Међу њима препознајем једног
Који пева у ритму љубави.

КАРИКАТУРА

Мајка природа
Отац карикатуриста
Добио сам писмо
Откуцано старом писаћом машином
Тамо где стоји потпис
Нацртан је Мики Маус
Иначе не пишем писма
Зато не читам која добијем
Ипак Мики Мауса сам прочитао
Непажљиви карикатуриста
Пролио је црни туш
По мојим сећањима
Карикатуриста је поставио
Безвезне проблеме
Мој пут увек заобилази онај прави
Ја му иначе окрећем леђа
Необична љубав према Мики Маусу
Ја јунак карикатуристе
Пун љубави над проливеним тушем
Сурогат воли свога творца!

ИПАК

Неко је згазио пса
Развукао га по асфалту
Окренути ка небу
Два низа зуба
Уз вреле гуме
Прилепљено
Тело пса
Разносе остатке
У свим правцима
Аутомобили равнодушно јуре
Још мало
Нестаће и последњи траг
Расути зуби
Неће се разликовати
Од ситног шодера
Поред пута
Прва киша опраће
Шта се догодило
Да ли се догодило
Или ипак!?

ОПТИМИЗАМ

Пребијен пас и ја
Без живота
У тишини
Авети
Вуку нас
Механички мичемо кости
Костуре пихтије скривају
Дегени су наши гени
Мозак у паучини
Подсмех смо себи
Као камен
Тешко је носити тела
Између свежих бразди
Препуни чемера
Бити као перо лаки
Пас и ја пребијени
Мимо светла у тами
У даљини светлост
Сећамо се сунцокрета
Који ка сунцу гледају
Семе његово у себи осећамо
Облива нас топлота
Живот у нас се улива
Светлост сунца обасјава нас
Ми смо само сунцокрета два!

ПРЕДГРАЂЕ

Људи из предграђа
Воле гледати
Пролазнике
У подераним ципелама
Весело ходају
Бицикле возе
Имају мале плате
Дворишта пуна деце
Тарабом загрљена
Срећни
Мирисом кише
Прашине
Цвећа и траве
Са дрвећа
Уз цвркут птица
Помешани мириси
Дима и хране
Без грча и предрасуда
Весела граја
Њихових синова
Шампиони
У фудбалу и кошарци
Волим вас
До бескраја!

WITHOUT WORDS

Empty
Sheet of paper
In the nook period of the night
Fountain pen in his hand
invisible ink
White paper absorbes
print theTestament
Beethoven from the radio
Ninth Symphony
in the ears echo
With the dram of the home-made brandy drink
Strengthens the impression
Goes out from the head
Thoughts without words
Awaiting wizard
To be read.

БЕЗ РЕЧИ

Лист хартије
Празан
У глуво доба
Налив перо у руци
Невидљиво мастило
Бела хартија гута
Исписује тестамент
Бетовен са радија
Девета симфонија
У ушима одзвања
Уз гутљај домаће
Појачава утисак
Одлазе из главе
Мисли без речи
Чекају алхемичара
Да буду прочитане.

Само на изглед крхка дођеш мени
Са оковима бекства на ногама
Међу ногама витак пламен страсти
Свакога дана у зору осећам га
Полако улазиш у замагљена јутра
Сећам се и после толико година!

Recenzija  poetskih  snovidjenja Zorana Matića Mazosa „Otkrovenje“

„...Slepim me čini Hodanje po zemlji/

Gluvim me čine Glasovi ljudi...“

Ko je Mazos da bude drugačiji od sna? I jave? Pa da čak i riječima ovim pokušava uspostavljati neki novi, medjuzavisni odnos izmedju djeteta i čovjeka podmakle životne dobi? Toliko pitanja dok su odgovori, u esenciji svoje pojavnosti, zaista jednostavni.
Igrajuči se riječima usmjerava ne samo svoje već i naše misli ka suštinskom odredjenu kauzalnih sentenci njegovih vizija. I prema njegovom biću ali i prema okruženju u kojem obitava. Jer čovjek, kao društveno biće (da li?) je preduslovljen ne samo svojim „nad-historijskim“ već i genetskim pretpostavkama?! Koliko samo toga još ne znamo o sebi samima a ubrzo ćemo saznati jer i geni su pretpostavka kreacije odredjenog oblika svijesti a ne samo uslovljenost ove ili one bolesti. No, o tome će drugi govoriti i pisati kada dodje vrijeme otkrivenih saznanja, jer na nama je da postavimo pitanje „vina i grada“,  „sljepoće i gluvoće“ pjesnika ovog. Koliko je samo malo riječi potrebno da opiše stanje svijesti, ali i nesvijesti sopstvenog lika. Kako i navedoh u vlastitom prologu ovih pisanija, dovoljno je pročitati naslov i sve će se samo kazati. Ovaj prostor i ovo vrijeme nije vrijeme „normalnih“ i „smjernih“ ljudi. Ovo je vrijeme nesuvislih gluposti opterećenih pomorima svakolike vrste. I zbog čega da pjesnik bude drugačiji od sna, ili jave? Zbog čega?
Ali, njegova prednost je svjesnost poslanja, svjesnost otkrivanja samo njemu znanih puteva ne samo sopstvene sudbine. Dio pjesme „Ubrao sam buket orgazama/Što u tvojoj bašti iznikli su.“ je samo na površini anti-poetski oblik iskazane iskonske ljubavi. Pročitajte i zamislite. Barem, pokušajte. Toplina razara dušu pravednika. Snaga je u riječima otkrovenja, i onim proznim, ali i poetskim. Sublimiranih u knjizi „Otkrovenje“, kako prostim jezikom veli Mazos, „Poezija, začinjena poetskom prozom...“ koja se susreće sa, konačnim odredjenjem, iskazanim riječima „..Četiri jahača apokalipse...“, mada ih je danas više, mnogo više.
Mazos je vjernik, ali ne bilo kakav, već sveobuhvatni vjernik usmjeren čovječanskom u nadnaravnom biću i vice versa. Njemu posrednici ne trebaju. Čak ih ni ne voli previše. Ali, sa njim ima jedan poseban odnos. Uvjeren sam. Jer pravi vjernici ne mrze, oni samo žale one koji mrze. I idu dalje. On je jedan od njih.
Ljubavni etos i etnos kao dio sopstvenog lika prožima njegovu poeziju. Britke su to sentece. Jasne i odredjene. Gorljive. No, kada i pada, on uči. Da ustane! Borac je to. Usmjeren održanju postojećih ali i razvoju nekih novih uzusa uslovljenih nakanama osvještenog cilja. Njegovog. Dostajanstveno činjeničnog, ali i pjesničkog. Začudjenog. Sa odgovorima koji ponekad bole. Jer, moraju da bole. Pjesnički su.
Čak i jedna jedina riječ može pjesmom postati-Misao. Ova pjesma je pjesnik. Pjesnik je ova pjesma. Ne treba ništa govoriti o njoj samoj do iščitavati je. Iznova i iznova. Da bi došao do onoga što itekako karakteriše modernu Srbije, ali i ne samo nju. Erotska snovidjenja i ovoga pjesnika su na granici željenih nadanja nas čitalaca. I baš u trenutku kada pomislimo „sad'će“, pjesnik zaustavi Crven bana i vrati se pjesmi. On nije ošamućen pretenzijama usmjerenim erotiziranim oblicima svijesti. Ovo je njegov opis ljubavne usmjerenosti. Ne ljubavi već vječnog traženja iste!
Zar je moguće spojiti Mozarta i domaću...? Rakiju. Ne treba se pitati već nam valja probati. Pjesnici jesu, zaista, čudjenje na svijetu. Ne zbog istraženog već zbog...neistraženog oblika svjesti i svjesnosti. Ovaj pjesnik to umije. I probati, ali i pretočiti u proznu poetiku jer kod njega je upravo to, za razliku od njegovog mišljenja. Jer, onaj sa strane, prolaznik njegovog duha, pardon, čitalac, bolje vidi. I osjeća. No, da li će uspjeti spoznati istinu njegovu. Valja nam iščitati knjigu. Za tako nešto! Njegova, pjesnička, tama strahuje od svjetlosti jer je nepripremljen za nju. No, pokušava prevladati strahove vlastitog „psihičkog rastrojstva“ kojemu sam uzrok nije ali posljedica jeste. I uspijeva. Pjesma „Krug“ je Mazos vs Mazos. Oprostite, senka i on. No, ovdje nije pitanje da li jedno ili drugo jer odgovor je u...krugu. Zar ne?
Ponekad se i kod njega javlja naizgled contradictio in adjecto, jer kako je moguće dotaknuti prošlost i ostati praznih ruku. Upravo zbog toga što ju je dotakao i..ništa više. Igra se sa nama dok pjesma „Prošlost“...kolo vodi. Pitka je opijenost riječima ovoga pjesnika. Ne vode one njega kao većinu pjesnika ovdašnjih nego on upravo vodi njih. Ka nama.
Da li sam i ja, možda, pas iz njegove pjesme? Ili svi mi. Izgubljeni. Razneseni vaseljenom i opet nadjeni. Ne znam. Samo znam jedno. Prozni opisi unutar poetskih zapisa čine našu stvarnost realnijom. Istinitom. Jer, bez obzira na način skončavanja, na kraju ćemo svi mi biti razneseni. Samo gdje? To ni pjesnik ne zna. Samo nagadja.
I kako zaključiti uobličenost njegovih snova. Ne možemo jer umijeće poetskih uradaka ovoga lika je i dato da propitkuje kreaciju publike. Da i ona pokuša pronaći neko novo „Otkrovenje“. Od njega samo treba posuditi ovu riječ Jer, na kraju krajeva, svi smo otkrovenje, nečije. Pjesnik je pronašao sebe. U pronalaženju sebe.

Sabahudin Hadžialić
književnik i freelance novinar
Sarajevo, BiH